Ко удара тако позно

Ко удара тако позно

 

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира

На капији затвореној Светогорског манастира?

 

Већ је прошло тавно вече и нема се поноћ хвата.

Свети оци, калуђери, отвор“те ми тешка врата.

 

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру

И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.

 

За руку га старац узе, пољуби му чело бледо

и кроз сузе прошапута: “Примамо те, мило чедо.“

 

Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,

Векови су прохујали и многи ће јоште проћи.

 

Ал’то дете јоште живи јер његова живи слава

Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

 

untitled

 

Припремили:

Немања Вучковић

Кристијан Дробњак

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s