ПРАВОПИС

Правописни подсетник

Вели­ким почет­ним сло­вима се пишу вла­стита имена, и то:

а) лична имена и пре­зи­мена:
Мило­рад, Здравко, Ана, Јована, Петро­вић, Сувај­џић, Јовановић;

б) надимци и атри­бути ако се сами упо­тре­бља­вају или су сра­сли с име­ном и постали његов  саставни део:
Миша, Гоца, Јован Јова­но­вић Змај, Душан Силни, Ричард Лављег Срца, Петар Велики;

в) имена божан­става:
Јупи­тер, Афро­дита, Зевс, Аполон;

г) имена живо­тиња и гра­ђе­вина:
Шарац, Јаблан, Вучко, Сава цен­тар, Криви торањ у Пизи;

д) имена при­пад­ника народа:
Србин, Црно­го­рац, Мађар, Грк;

ђ) имена ста­нов­ника гра­дова, кра­јева, земаља, држава, кон­ти­не­ната:
Ново­са­ђа­нин, Пиро­ћа­нац, Нишлија, Бачва­нин, Југо­сло­вен, Евро­пља­нин, Аустралијанац;

е) имена небе­ских тела:
Сунце, Земља, Месец, Кумова слама, Марс, Венера;

ж) имена кон­ти­не­ната, држава, насе­ље­них кра­јева и места (све речи у њима осим везника и при­лога):
Европа, Србија, Црна Гора, Хорве­шка, Мачва, Далма­ција, Лика, Бео­град, Тршић, Нови Сад, Босна и Хер­це­го­вина, Брод на Купи, Јужна Аме­рика, Двор на Уни;

з) имена мора, река, језера, пла­нина и друга гео­граф­ска имена:
Дунав, Палић, Копа­о­ник, Морава, Јадран­ско море, Фру­шка гора, Пли­твичка језера, Балкан­ско полу­о­стрво;
ако се састоје из више речи, пишу се вели­ким почет­ним сло­вом само прве речи, а друге само ако су вла­стите име­нице:
Јужна Морава, Бели Дрим.

и) имена улица и тргова:
Сту­дент­ски Трг, Желе­зничка улица, Бео­град­ска улица;
ако се састоје из више речи само се прва реч пише вели­ким сло­вом а остале малим сло­вом изу­зев вла­сти­тих имена:
Буле­вар Николе Тесле, Улица Петра Петро­вића Његоша;

ј) имена пра­зника:
Божић, Ускрс, Бај­рам, Ђур­ђев­дан, Нова година, Први мај;

к) називи уста­нова, пре­ду­зећа, дру­штава:
Матица српска, Основна школа „Мла­дост“, Војво­ђан­ска банка, Бео­град­ско драм­ско позо­ри­ште, Српско певачко дру­штво, Спорт­ско дру­штво „Пар­ти­зан“, Меди­цин­ски факу­лтет у Бео­граду, Орга­ни­за­ција ује­ди­ње­них нација;

л) називи књига, часо­писа, новина, књи­жев­них дела:
Општа енци­кло­пе­дија, Наш језик, Борба, На Дрини ћуприја, Свет компјутера;

љ) при­својни при­деви изве­дени од вла­сти­тих име­ница суфик­сима –ов, –ев, –ин:
Мар­ков, Мило­шев, Марин, Босан­чева, Бео­гра­ђан­кина, Југословенов.

Вели­ким почет­ним сло­вом се пише:

а) прва реч у рече­ници:
Спу­шта се ноћ. Ледена киша добује у про­зоре. Где су људи? Нема живе душе! Улице су пусте.;

б) прва реч после две тачке када је управни говор међу навод­ни­цима:
Ал’ говори Муса Арба­наса: „Приђи, Марко, не замећи кавге, ил’ одјаши да пијемо вино…“;

в) наста­вак писма иза наслова ако се писмо наста­вља у новом реду, и то без обзира да ли се иза наслова ста­вља зарез или узвич­ник:
Драга мама, Твоје писмо сам при­мила тек јуче иако… или Драга Љиљо! Молим те, немој се љутити што се ретко јављам…

Малим сло­вом се пише:

а) наста­вак управ­ног говора ако је био пре­ки­нут умет­ну­том рече­ни­цом ради неког обја­шњења:
„Хоће ли сви“, питао је дирек­тор на збору уче­ника, „помоћи у уре­ђењу око­лине школе?“;

б) наста­вак рече­нице после управ­ног говора:
„Хоћемо!“ – одго­во­рили су сви при­сутни уче­ници. „Кре­нимо на посао, онда, одмах после састанка“ – пови­каше неки ученици.;

в) при­својни при­деви изве­дени од вла­сти­тих име­ница суфик­сима –ски, –шки, –чки, нпр.:
ново­сад­ски, бео­град­ски, евро­пски, чешки, нишки, субо­тички, аме­рички, крагујевачки;

г) заме­нице ви и ваш кад се у писму не обраћа само јед­ној особи већ групи или кад се пише допис некој уста­нови, фирми, дру­штву:
Основ­ној школи „Ј.Ј. Змај“, Оба­ве­шта­вамо вас да је…

[/spoiler]
[spoiler style=„2“ title=„САСТАВЉЕНО И РАСТАВЉЕНО ПИСАЊЕ РЕЧИ“]
Саста­вљено се пишу:

а) сло­же­нице које имају само један акце­нат и у којима се први део не мења:
Бео­град (Бео­града, Бео­граду), голо­рук, паро­брод, писмо­ноша, без­ду­шан, југо­за­падни, пре­по­ло­вити, извући;

б) називи ста­нов­ника насеља иако се имена тих насеља састоје од две акцен­то­ване речи и пишу се одво­јено:
Ново­са­ђа­нин (према Нови Сад), Бело­цр­кванка (према Бела Црква), Бје­ло­по­љац (према Бјело Поље);

в) при­својни про­деви изве­дени од назива места ако се састоје од две акцен­то­ване речи:
горњо­ми­ла­но­вачки (према Горњи Мила­но­вац), јужно­а­ме­рички (према Јужна Аме­рика), кри­во­па­ла­начки (према Крива Паланка);

г) речца не уз име­нице и при­деве с којима сра­ста у сло­же­нице:
незнање, нечо­век, неза­хва­лност, незна­лица, небрига, непри­ја­тељ;  непо­знат, непри­ро­дан, незрео, непи­смен, неве­лик, невидљив;

д) име­нице пре­подне и поподне кад озна­ча­вају у целини време дана пре 12 сати или после 12 сати:
Цело поподне/преподне смо те чекали. Али, кад се овим изра­зом озна­чава неки тре­ну­так пре или после 12 часова, пише се раста­вљено, нпр.: Доћи ћу сутра пре подне, одмах после доручка.;

ђ) сло­жени при­лози:
мало­пре, покад­што, где­кад, гдегде, најед­ном, напа­мет, отпри­лике, сне­руке и пре­длози: поврх, наме­сто, украј, уочи, подно;

е) речца нај– у супе­рла­тиву опи­сних при­дева:
најле­пши, најлакши, нај­бољи, нај­јачи, најједноставнији.

С црти­цом између првог и дру­гог дела пишу се полу­сло­же­нице, ако сваки од састав­них делова чува свој акце­нат и ако се први део не мења по паде­жима. Тако се пишу:

а) више­члани називи места.
Херцег-Нови (из Херцег-Новог, у Херцег-Новом), Иванић-Град;

б) две име­нице од којих једна одре­ђује другу, а заједно озна­ча­вају један појам.
баш-чаршија, радио-аматер, рак-рана, ауто-пут, генерал-мајор, генерал-потпуковник;

Раста­вљено се пишу:

а) речца не у одрич­ним обли­цима гла­гола.
не знам, не верују, не дола­зимо, не питај, не може;
изу­зе­так су одрични гла­голи: нећу, немам, немој, нисам;

б) одричне заме­нице нико, ништа, никоји, ничији, ника­кав кад се упо­тре­бља­вају с пре­дло­гом.
ни за кога, ни са ким, ни у чијем, ни пред каквим, ни за којим;

в) речца ли уз гла­голе у упит­ним рече­ни­цама.
Хоћеш ли доћи? Веру­јеш ли ми? Знаш ли то?
у упит­ним рече­ни­цама са да:
Да ли би ми помо­гла? Да ли имаш новца?

[/spoiler]

[spoiler style=„2“ title=„ИНТЕРПУНКЦИЈА“]
Заре­зом се одвајају:

а) речи и ску­пови речи (исто­вр­сни делови рече­нице) у набра­јању:
Миша, Дренко, Ненад и Срђан су оти­шли на излет. Понели су и добре хране, и без­а­лко­хо­лних пића, и  дру­штве­них игара.;

б) неза­ви­сне рече­нице кад нису пове­зане везни­цима:
Дошао је, поздра­вио се, добро вече­рао и нестао.;

в) пара­ле­лни делови рече­нице кад су у супрот­но­сти:
Зада­так је тежак, али зани­мљив. Покло­нићу теби, а не Игору. Нисмо лето­вали на мору, већ у планини.

г) рече­нице које су у супрот­но­сти:
Касније смо кре­нули, али смо сти­гли на време. Ви сте пошли раније, а ипак сте закаснили.;

д) рече­нице у инвер­зији (кад се зави­сна рече­ница налази испред главне):
Кад се спре­мим, позваћу те теле­фо­ном. Ако можеш, помози ми. Иако сам знала, нисам одго­во­рила на сва питања.;

ђ) реч или скуп речи који су нак­надно додати или умет­нути у рече­ницу:
То је, дакле, твој воћњак. Све ћу ти, наравно, испри­чати. Ти си у праву, неоспорно.;

е) вока­тив и апо­зи­ција су, такође, нак­надно додати у рече­ницу, па се одва­јају заре­зом:
Ви ћете, децо, добити слат­киша. Теби ћемо, бако, донети воћа. Дела Иве Андрића, једи­ног југо­сло­вен­ског Нобе­ловца, пре­ве­дена су на многе језике.;

ж) узвици исто нису саставни делови рече­нице, па се одва­јају заре­зом:
Ух, што је хладно! Ох, што ме боли зуб! О, сти­гла си?!;

з) умет­нуте рече­нице:
У мом селу, које је једно од нај­у­спе­шни­јих у воћар­сту,  готово сви гаје малине.;

и) између места и датума:
Сом­бор, 15. август 1991. У Новом Саду, 2. априла 1957.

Тачка и зарез се употребљавају:

а) између рече­ница које су у сло­же­ној рече­ници мање пове­зане са дру­гим рече­ни­цама:
Кад смо се срели, поздра­вили смо се, раз­го­ва­рали о школи; нисмо поми­њали недавну свађу.;

б) између група речи које се разли­кују по срод­но­сти:
На пут ћу понети: одећу, обућу, кишо­бран, хиги­јен­ски при­бор; књиге, све­ске, при­бор за писање; дру­штвене игре, фуд­бал и рекет за стони тенис.

Две тачке се се стављају:

а) иза речи којима се наја­вљује набра­јање, а испред онога што се набраја:
На пијаци купи: сира, јаја, кај­мака, меса, салате и лука.;

б) испред наво­ђења туђих речи (управ­ног говора):
Рекао нам је дословно: „Новац за екскур­зију је обезбеђен“.

Навод­ни­цима се обележавају:

а) туђе речи кад се дословно наводе:
Ула­зећи сви загра­јаше „Сре­ћан ти рођендан!“;

б) речи које се упо­тре­бља­вају с иро­ни­јом и којима нечему не жели да се да супротно зна­чење.
Знам, ти си „вред­ница“. Донео је твој „велики пријатељ“.

На крају упит­них рече­ница ста­вља се упит­ник, а иза узвич­них рече­ница, као и иза мањих говор­них једи­ница које се изго­ва­рају у узбу­ђењу, пови­ше­ним гла­сом, ста­вља се узвич­ник:
Како си? Шта радиш? Ух, што сам гладна! Не вичи! Пожар! Када се питање изго­вара пови­ше­ним гла­сом иза њега се ста­вљају и упит­ник и узвич­ник; нпр. Он поло­жио?! Не даш?!

Загра­дом се у рече­ници одваја оно што се додаје ради обја­шњења прет­ходне речи или дела рече­нице:
Инте­рпунк­ција (рече­нични знаци) допри­носи јасни­јем изра­жа­вању. Имен­ске речи (име­нице, при­деви, заме­нице и бро­јеви) мењају се по паде­жима. За време Првог свет­ског рата (1914 – 1918) вла­дале су неста­шице хране, одеће и лекова.

Црта се пише:

а) Уме­сто првог дела навод­ника у дија­логу и то у штам­ша­ним тек­сто­вима, а други део се изо­ста­вља; и на крају управ­ног говора се пише црта ако се рече­ница наста­вља и обја­шњава нешто о управ­ном говору:
– Ко је то био? – Упита мајка. – Мој друг. – Зашто га ниси позвао уну­тра? – Журио је – про­мр­мља Милош.;

б) кад се жели нешто истаћи, или нагла­сити супрот­ност, нео­че­ки­ва­ност:
Пођем ја, кад – нигде никог. Све сам нау­чила, све знам – не вреди, збу­нила сам се.

У писању се ради јасни­јег при­ка­зи­вања онога што хоће да се каже, упо­тре­бља­вају поје­дини знаци који се заједно нази­вају инте­рпунк­ција или рече­нични знаци.

Знаци инте­рпунк­ције су: тачка, зарез, тачка и заред, две тачке, навод­ници, упит­ник, узвич­ник, заграде и црта.

Тачка се ста­вља на крају оба­ве­штајне – потврдне и одричне рече­нице:
Сваки дан учим за испит. За испит не учим редовно.

Зарез се као знак инте­рпунк­ције упо­тре­бљава често и у разли­чи­тим рече­нич­ним ситу­а­ци­јама. Пошто је једно од основ­них начела српског пра­во­писа сло­бодна (логична) инте­рпунк­ција, за упо­требу зареза је најва­жније пра­вило да се оно што је у мислима тесно пове­зано, што пред­ста­вља једну целину, не одваја заре­зом, а делови који чине целину за себе, одва­јају се заре­зом од оста­лих делова реченице.

[/spoiler]
[spoiler style=„2“  title=„ПРАВОПИСНИ ЗНАЦИ“]

Пра­во­пи­сни знаци се упо­тре­бља­вају уз поје­дине речи за разлику од инте­рпунк­ције која се упо­тре­бљава у реченици.

У пра­во­пи­сне знаке се убра­јају: тачка, две тачке, неко­лико тачака, црта, цртица, заграда, апо­строф, знак јед­на­ко­сти, знаци поре­кла, акцент­ски знаци и гени­тивни знак.

а) Тачка се као пра­во­пи­сни знак употребљава:

  •  иза скра­ће­нице:
    итд., сл., тј.;
  •  иза ред­них бро­јева када се пишу ара­пским број­кама:
    15. март 1991. године.

Тачка се не пише иза ред­них бро­јева напи­са­них ара­пским број­кама када се иза њих нађе други пра­во­пи­сни знак (зарез, заграда, црта или који други):
На неким спра­то­вима (2, 4. и 5) су поква­рене елек­тричне инста­ла­ције.
На 10–15. кило­ме­тру ћеш угле­дати пла­ни­нар­ски знак.

б) Две тачке се као пра­во­пи­сни знак пишу:
– између бро­јева или слова којима се иска­зује неки однос и читају се „према“:
Резу­лтат утак­мице је 2:1 у корист „Црвене Зве­зде“. Корен­ски само­гла­сник се сме­њује о:и:а у речима пло­вити – пли­вати – поплавити.

в) Неко­лико тачака (нај­че­шће три) ста­вљају се уме­сто изо­ста­вље­ног тек­ста и у испре­ки­да­ном тек­сту:
Пре­длози су: код, поред, у, са…
Кад се воз зау­ста­вио, он се појави… и рече: „Дивно је вра­тити се кући“.

г) Црта се као пра­во­пи­сни знак упо­тре­бљава између бро­јева уме­сто пре­длога до:
Купи 10 – 15 кило­грама кро­мпира. Иво Андрић (1892 – 1975) је добио Нобе­лову награду за књи­жев­ност.
Ако се испред првог броја налази пре­длог од, црту не треба писати већ испи­сати и пре­длог до:
Први свет­ски рат је тра­јао од 1914. до 1918. године.
– између назива гра­дова и дру­гих места да би се озна­чио пра­вац кре­тања:
Пут Бео­град – Ниш има велики при­вредни зна­чај.
– између два или више имена којима се озна­ча­вају тако тесно везани пој­мови да они чине један појам:
Утак­мица „Црвена Зве­зда“ – „Пар­ти­зан“ је увек нај­зна­чај­нија утак­мица која се игра.

д) Цртица се као пра­во­пи­сни знак пише:
– између делова полу­сло­же­ница:
радио-апарат, ауто-механичар, фото-апарат, аеро-митинг;
– при раста­вљању речи на сло­гове на крају ретка;
– у сло­же­ним или изве­де­ним речима у којима се први део пише бро­јем а други део сло­вима:
150-годишњица, 40-тих година про­шлога века, 15-годишњак;
– између скра­ће­ница и наставка за облик:
Према Танјуг-овој вести, до рата међу суко­бље­ним стра­нама неће доћи. Културна сара­дња са УНИЦЕФ-ом је добра.

ђ) Заграда као пра­во­пи­сни знак:
– служи да означи оба облика речи о којима се говори:
Пре­длог с(а) ус инстру­мен­тал сред­ства се не упо­тре­бљава.
– ста­вља се иза ред­ног броја или слова којима се озна­чава нови оде­љак:
1), 2), 3) итд. – а), б), в) итд.

е) Апо­строф се ста­вља уме­сто изо­ста­вље­ног слова:
Је л’ то тачно?

ж) Знак јед­на­ко­сти се упо­тре­бљава између речи да би се озна­чила њихова јед­нака вред­ност, а чита се: јед­нако, равно, исто што, јесте:
химба = сумња, тата = субје­кат (у реченици)

з) Знаци поре­кла су > и <. Упо­тре­бља­вају се у струч­ним тек­сто­вима. – знак > се чита „дало је“ или „раз­вило се у“:
тво­јега > тво­ега > тво­ога > твога;
– знак < се чита „постало је од“:
црњи < црн –ји; јуначе – јунак –е

и) Акцент­ски знаци се бележе у струч­ној лите­ра­тури (обично из гра­ма­тике) и у обич­ним тек­сто­вима кад је потребно да се означи реч која се од исте речи у сусед­ству разли­кује само акцен­том:
Сâм сам то уви­део. Дошао је да дâ оглас.

ј) Гени­тивни знак се ста­вља на кра­јњи вокал гени­тива мно­жине кад је потребно озна­чити разлику овога облика од дру­гих, нај­че­шће гени­тива јед­нине исте заме­нице:
Из при­мерâ можете закљу­чити о тој појави. Значи, гени­тив­ним зна­ком је назна­чено да је то гени­тив мно­жине, одно­сно да се из више при­мера може закљу­чити, а не само из једног.

[/spoiler]
[spoiler style=„2“  title=„СКРАЋЕНИЦЕ“]

У српском језику постоје две врсте скраћеница:

I Скра­ће­нице које настају скра­ћи­ва­њем речи. У читању се изго­ва­рају пот­пуно, као да нису скра­ћене. И оне се међу­собно разли­кују, а нај­че­шће се упо­тре­бља­вају следеће:

а) скра­ће­нице код којих се скра­ћи­вање озна­чава тач­ком:
бр. (број) тзв. (тако звани) ж.р. (жен­ски род)
уч. (уче­ник) и сл. (и слично) в.д. (врши­лац дужно­сти)
стр. (страна) тј. (то јест) о.г. (ове године)

б) скра­ће­нице за мере, вели­чине, нов­чане једи­нице које се пишу без тачке:
m (метар) g (грам) USD (аме­рички долар)
cm (цен­ти­ме­тар) t (тона) EUR (евро)
km (кило­ме­тар) l (литар) JPY (јапан­ски јен)
kg (кило­грам) dcl (деци­ли­тар) GBP (бри­тан­ска фунта)
mg (мили­грам) hl (хек­то­ли­тар) SIT (сло­ве­начки толар)
Пошто су то међу­на­родне скра­ће­нице пишу се латиницом.

в) Без тачке се пишу и сле­деће скра­ће­нице:
др (док­тор), гђа (госпођа), гђица (госпођица).

II Скра­ће­нице које су настале од првог слова или слога сваке речи у више­сло­жни­ми­зра­зима (сло­жене скра­ће­нице) читају се различито:

а) неке се читају пот­пуно као да су сви деливи речи напи­сани, а пишу се без тачке:
ВПШ – Виша пословна школа
УН – Ује­ди­њене нације
ПТТ – Пошта, теле­фон, телеграф

б) неке постају речи па се читају као скра­ће­нице и мењају по паде­жима:
Била сам у САД-у. Из САД-а сам донела компакт дискове са опер­ском музиком.

в) скра­ће­нице пре­у­зете из стра­них језика пишу се како се изго­ва­рају и мењају се по паде­жима:
Уне­скова помоћ земљама у развоју је дра­го­цена.
Помоћ у храни и леко­вима је сти­гла од Уницефа.

[/spoiler]
[spoiler style=„2“  title=„ПИСАЊЕ ТУЂИХ РЕЧИ“]
У српском језику, као и у дру­гим јези­цима, има много речи које су пре­у­зете из језика дру­гих народа и при­ла­го­ђене нашем језику. Такве речи данас и не осе­ћамо као позајмљенице:

пушка, чарапа, кошуља, сат, сапун, краљ и др.

У другу врсту позај­мље­ница или туђица спа­дају речи које осе­ћамо као речи стра­ног поре­кла. Такве речи треба упо­тре­бља­вати с мером: кад за њих нема замене, у науч­ним тек­сто­вима, у обла­стима тех­нике и сл. За писање позај­мље­ница постоје утвр­ђена правила:

I Речи из кла­сич­них језика (грч­ког и латин­ског) су се одо­ма­ћиле у нашем језику и у науч­ној тер­ми­но­ло­гији и при­ла­го­диле духу нашег језика, па се пишу онако како се изго­ва­рају:
астро­но­мија, инстру­мент, субје­кат, хемија, гим­на­зија, хирур­гија; Цице­рон, Олимп, Хомер, Ари­сто­тел, Вави­лон, Цезар итд.

II У писању речи из живих језика има мало разлика.

а) Зајед­ничке име­нице и при­деви пишу се онако како се изго­ва­рају у језику из којег су пре­у­зете, али при­ла­го­ђено нашем писму и гла­сов­ном систему:
спи­кер и твист
у нашем језику се не могу изго­во­рити као у енгле­ском. У ова­кве позај­мље­нице спа­дају речи:
гулаш, амба­лажа, инте­рвју, кор­нер, офсајд, дует, бас, бифе, шофер, компјутер…

б) Туђа вла­стита имена пишу се различито:

  • изворно, онако како се пишу у језику из којег потичу, ако се на српском пишу лати­ни­цом:
    Ernest Hemingway (Ернест Хемин­гвеј), Boccaccio (Бокачо), Shakespeare (Шек­спир), Chicago (Чикаго), New York (Њујорк), München (Мин­хен), Zürich, (Цирих); у том слу­чају се у загради пише како се име изго­вара, и то само кад се помиње први пут;
  •  онако како се изго­ва­рају (фонет­ски) кад се на српском пишу ћири­ли­цом; у том слу­чају се, кад се први пут помене име, у загради пише изворно;
  •  фонет­ски, без обзира на наше писмо, кад су речи из сло­вен­ских језика који се служе ћири­ли­цом (руског, бугар­ског, маке­дон­ског итд.):
    Јесе­њин, Нико­лај Гогољ, Лав Толстој, Јанев­ски, Гли­го­ров итд.

в) Имена мно­гих стра­них гра­довa, земаља и друга гео­граф­ска имена пишу се фонет­ски и ћири­ли­цом и лати­ни­цом ако су већ дуго при­ла­го­ђена духу нашег језика:
Њујорк, Беч, Вене­ција, Мађар­ска, Рим, Солун итд.

Пре­у­зето са сајта http://pravopis.tripod.com

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

УЧЕНИЧКИ ГЛАСНИК осмишљен је да овековечи очекивања, жеље и тежње садашње генерације основношколаца. Нашу визију прошлог, садашњег и будућег времена, остварићемо кроз поезију и прозу, песму и игру, глуму и покрет. Укључите се у стварање нашег света, ведрог, слободног и светлог.

%d bloggers like this: